Utvrdimo odmah da se osmišljen razgovor o bilo čemu može da vodi samo ako je ono ograničeno na bilo koji način. Govor o nečem neograničenom, govor koji ništa ne ograničava i koji ni sam nije ničim ograničen, nije razgovor. Pojedinac je, razume se, slobodan da govori o bezgraničnom, ali u takvom izboru ostaje potpuno sam. U bezgranično može da se veruje, ali se o njemu ništa ne može da zna. Znanje je saopštivo i u razgovoru proverljivo. Verovanje to nije. Ono je pojedincu nešto isključivo njegovo, nedeljivo ni sa kim. Znalac je u svom znanju drugim znalcima drug, vernik je u svom verovanju uvek samo usamljenik. Jer, govor je pre svega tržnica znanja, a kao na svakoj tržnici i u njemu može da se nađe roba, koja je nerazmenljiva, koja ne može ni da se proda, ni da se kupi. Za naučnu govornu tržnicu verovanje je takva nekakva roba.
To se jasno vidi na onome, što se naziva istinom, jer se pitanje istine bezgraničnog i ne postavlja. Pokušajmo to zajedno da razmotrimo.
Bezgranično, to jest ono što je s one strane svih granica, pa i one konačne, može da se dosegne samo golim stremljenjem da se granica prekorači, samo golom voljom, golom moći, golom silom, golim nadahnućem, prosvetljenjem, ili kako se to golo stremljenje još može da nazove (recimo i božjim pozivom). Dosezanje bezgraničnog podrazumeva da se - dosežući ga - s njim poistovetilo, da se utopilo u ono bezgranično sve, u kome je sve ovde i sada, ili nema ni tog ovde i sada, u kome se, dakle, ništa ne razlikuje. Utapajući se u to bezgranično sve, postaje se bezgranično ništa.
A istina nije istina svega, niti istina ničega, već istina nečega.
Svaki čovek stremi da neku granicu prekorači, pa i onu konačnu, ali kad vernik iskazuje veru da bezgranično postoji, da zbilja jeste, - on samim tim pristaje na istinu svega, svačega i ničega. Iskazujući tu svoju veru on govori i prazne reči bez značenja, ništa ne saopštava, jer takvim govorom može da izrazi samo svoje golo stremljenje ka prekoračenju granica - i ništa više. Istina se ne doseže nadahnućem, ona se rađa, odgaja i sahranjuje samo u razgovoru, a razgovor podrazumeva sagovornike, ono što se govori i ono o čemu se govori, pa samim tim i sam spada u ovaj ograničen svet, kao i istina uostalom, ako pod istinom podrazumevamo da ono, što se govori, odgovara onome, o čemu se govori, da se s njim poistovećuje.
Usamljenom maštaru istina je sve što mu pada na um, a u razgovoru istina je šiba, koja tera sagovornike da osmisle, da uozbilje svoj govor. Pod tom se šibom u srpskom jeziku mogu da nađu bar tri govora: govor pesništva, govor nauke i govor verskog učenja. U pesništvu se istina rađa, u nauci sazreva, a u verskom učenju umire. Ni pesnik, ni naučnik, ni verski učitelj nisu ono, što im ime kaže da jesu, ako hoće da govore samo svoja verovanja, ako neće da razgovaraju o istinitom.
Izaberimo sada zajedno, kojim to jezikom hoćemo ovde da razgovaramo.
(1.1.1.) Govor pesništva
Kada si nešto više od onoga što jesi, kada si nešto još, kad preskačeš sopstvene ograde i pretrčavaš sopstvene granice, onda si pesnik. Pesnik rađa reči, pa im kad poodrastu ide uz dlaku. Uostalom, istina se rađa baš tako - uz dlaku! Njeno je rađanje možda i zbog toga propraćeno jaukom, a dočekano režanjem.
Pesniku nikada nije dovoljan zatečeni jezik, inače ne bi bio to. On traga za novim značenjem, pa izmišlja novu reč, ili postojećoj pripisuje novo. Pesnik je jeziku najveća štetočina, jer mu ne dozvoljava da se ustali ni na kakvom trajnom značenju, jer ga stalno razgrađuje zatrpavajući ga novim značenjem - ali mu je baš zato i najveća blagodat, jer mu ne dozvoljava da se okameni, jer ga novim značenjem neprestano oživljava. Bolje rečeno, - pesnik je jeziku roditelj, a jezik je njemu rodilište, radionica rađanja značenja.
Pesma je čudan razgovor. Samo se u njoj istina nalazi u prikazivanju nestvarnog stvarnim i stvarnog nestvarnim, a samo se upravo u takvom prikazivanju istina tek može da rodi. U njoj je svaka reč naterana da bude više od onoga što već jeste, da bude nešto još, da prekorači granice svog značenja. Zauzvrat, u njoj istina leluja, pa iako rođena, tek treba da bude i uhvaćena.
A u ovom našem razgovoru baš su nam takve reči potrebne.
(1.1.2.) Govor nauke
Kad ti samo rađanje istine više nije dovoljno, kad prestane da te kopka šta je ona, a počinje da te brine kakva je i kakva tek treba da bude, kad hoćeš da je i sagovornik vidi istom onakvom kakvom je ti vidiš, kad počneš da je meriš, proveravaš i doteruješ u red, onda si naučnik. Tek je naučnik pravi mučenik, jer mu se živa istina otima i koprca, jer u merenju, proveravanju i doterivanju, u svom to češljanju ona može i da umre, a on mora da je izmeri, proveri i dotera tako, da ostane živa i sagovorniku u svim pojedinostima bar približno ista. Ako istinu voliš da zamisliš kao božanstvo, onda je naučnik njen svetac.
Ako si naučnik, ako si odgajivač istine, onda te pre svega zanimaju pravila, po kojima se istina proverava, pa tek onda ono, o čemu se govori. Ako joj nisi roditelj, bar si tvorac pravila njenog proveravanja, a neproverena istina nije istina. Zato ti reči moraju da budu merice, posude u kojima se proveravana istina čuva i odgaja. Da bi nešto za naučnika bila istina, ono mora da bude ograničeno i razlikovano. Naučnik u razgovoru pokušava svoj predmet pre svega oštro da ograniči i jasno razlikuje, da bi ga takvim učinio i za sagovornike. Sva kasnija svrstavanja oštro ograničenih i jasno razlikovanih predmeta u skupove, sva merenja i proučavanja odnosa tih skupova su samo pokušaj uštede u razgovoru. Uostalom, nauka i nije ništa drugo osim neke vrste štednje.
Ako tako već ne misliš, razmisli.
(1.1.3.) Govor verskog učenja
Kad više nemaš nikakvu drugu nameru, osim da sagovorniku isporučiš istinu kao nešto već gotovo, kao nešto što je naj, naj, naj, što je najviši stupanj poređenja svega zamislivog, što nema granica, što sadrži najvišu volju i najpotpunije znanje, a ne vidiš da je ona već mrtva i gola, onda si verski učitelj. Verski učitelj istinu niti rađa, niti je odgaja, on joj se klanja i poziva te da i ti to činiš. Pritom ni najmanje nije važno da li je njegovo učenje pobožno, ili bezbožno. Pogledaj koliko takvih ima u crkvi, a koliko tek na skupu, koji hoće da se zove naučnim. Pobožni ili ne, svi se oni sastaju da bi se zakleli na pravoverstvo, a ne da bi istinu tražili u razgovoru. Priseti se samo koliko se običnih, svakodnevnih, pa i samozvano naučnih skupova olako pretvara u nekakve verske sabore na kojima se mrtve predrasude preprodaju kao živa istina, koju nam verski učitelji ne pokazuju, niti dokazuju, već nas pozivaju da se na nju zakunemo. Kada samo to čine, nije ni važno da li su po struci popovi, ili bilo kakvi naučni, ili i neki drugi zvaničnici, svi su oni u tom slučaju samo verski učitelji.
Ali, kuda bi nas vodio beskrajni razgovor, šta bi on bio kada se ono što se u njemu lovi, ne bi i ulovilo, kada se u njemu rođena i odgajena istina ne bi u njemu konačno i ubila. I mrtva je istina nekakva istina. Ako kažem da je verski učitelj istini zagrobni čuvar, to nije zato što je nepotreban u lovu na nju. Nikada živu istinu ne bismo u razgovoru ulovili kad nam u tome ne bi pomogli već mrtvi lovci i njihove mrtve istine, a verski učitelj, ako pristaje da razgovara, baš njih vaskrsava i uvodi u razgovor. Zato se brzopleto ne odriči uloge zagrobnog čuvara istine. Ona nam je u ovom razgovoru itekako potrebna.
Kada, dakle, biramo jezik kojim ovde hoćemo da razgovaramo, ne izbegavajmo da budemo pesnici, ako to možemo da budemo, upinjimo se da govorimo jezikom naučnika koliko god to umemo, a ne odričimo se ni uloge zagrobnog čuvara istine, kad to prilike od nas zahtevaju. Međutim, ni pesnikova gromoglasna objava, ni naučnikova potkovana tvrdnja, ni učiteljev hvalospev još ne uzdižu razgovor u raspravu.
Da vidimo kako to biva.
(1.2.) Ljubav prema mudrosti
Pomisli samo koliko ti se puta ukazala prilika da budeš bilo kakav pesnik, da vatreno objavljuješ neku, makar kako sitnu, običnu, svakodnevnu, pa i onu uličnu, ali iz tvoje pameti rođenu, tobom otkrivenu istinu, očekujući bar u onom svom najskrivenijem kutku, u koji te sabija sopstvena stidljivost, da te priznaju za nekakvog, pa makar i najsićušnijeg slavodobitnog tvorca.
Seti se osim toga i onog truda da rešiš bilo kakav zadatak, čijim rešenjem pokazuješ svoju sposobnost da sastaviš ispravnu, istinitu tvrdnju, da umeš da budeš u pravu. Seti se kako posle svakog takvog obavljenog zadatka od sagovornika očekuješ makar i prećutnu pohvalu tvojim sposobnostima i zasluženo priznanje za trud, a šta misliš, koliko puta na dan sagovornicima isporučuješ pozajmljene, tuđe, usput pokupljene, proveravane, ili i neproveravane tvrdnje, očekujući da time stekneš ugled dobro obaveštenog znalca.
Zbog svega toga ti i kažem da je razgovor pre svega tržnica, na kojoj se nešto daje da bi se nešto dobilo, na kojoj se obavlja kupoprodaja znanja. Na toj tržnici društvo pesniku priznaje slavu, naučniku zasluge, a verskom učitelju, ako je znalac, ugled. Ali, kad sagovornici u razgovoru već očekuju neku dobit, makar i neko sitno povlađivanje njihovom samoljublju, a takvu dobit ne ostvare, razgovor postaje raspra. U raspri sagovornik više nije samo protivnik, već i neprijatelj. Kad se to desi, zaboravlja se da je razgovor prilika u kojoj se istina rađa i proverava, pa postaje poprište na kome protivnika treba po svaku cenu dotući, bez obzira na istinu. Opomeni se, dakle, koliko puta i ti razgovor pretvaraš u poprište, u raspru.
Da bi raspra postala rasprava u srpskom jeziku je dovoljno da joj se dodaju još ona dva završna slova. U zbilji je to mnogo teže, U zbilji oni, koji se u raspri spore boreći se da sebi pribave neki značaj, tek treba da prerastu u one, koji u raspravi raspravljaju o istini, zanemarujući sopstvenu dobit. U sporu grabiš da sebi nešto pribaviš, u raspravi prinosiš sebe na žrtvu onome, što hoćeš da raspraviš. Podsticaj na raspru je grabež oko neke koristi, podsticaj na raspravu je ljubav prema mudrosti.
U raspravi ne učestvuje sirotinja. Ona se spori da bi nešto ugrabila. Raspravljaju bogati, a bogat je onaj koji uvek ima više nego što može da mu se uzme. Posedovanje nije takvo bogatstvo, jer ne postoji toliko veliki posed da u celosti ne može da bude oduzet. Takvo bogatstvo je jedino mudrost, a ona se stiče pre svega ušima. Zato nikada ne zatvaraj uši pred onim što drugi govori, pogotovu ne onda, kada se s njima ne slažeš, kada te napadaju, ili omalovažavaju. Tek ti tuđi govor otvara oči i omogućava da sebe jasno vidiš. Za pesnika, za naučnika, za budućeg znalca još i možeš da imaš neku urođenu, nasleđenu sklonost, a mudraca moraš od sebe neprestano iznova da stvaraš svojom ljubavlju prema mudrosti. Jer, mudrost pre svega sebe jasno vidi i sobom čvrsto vlada. Svi smo, pa i ti, ponekad pesnici, ponekad naučnici, najčešće čuvari zagrobnih istina (uz sve to čas vernici, čas sumnjala), a vrlo retko mudri. Pesnik, naučnik i verski učitelj izriču istinu da bi potvrdili sebe. Mudrac sebe u razgovoru ništi, da bi potvrdio istinu. Jer nijedna zrela ljubav, pa ni ona prema mudrosti, nije nikakva dobit nečega, već davanje sebe nečemu. Dakle, bogat je onaj koji može zrelo da voli, koji sebe daruje, a samo je mudrac velikan ljubavi. Pitaj Lava Tolstoja, ako meni ne veruješ.
Bez obzira da li je neko pretežno pesnik, naučnik, ili znalac, svako se može da izvrgne u prostodušnog vernika, ili u sumnjičavog lovca istine. Prokletstvo vernika je u tome što olako pristaje na samoobmanu, a prokletstvo lovca istine je u tome što nikad ni u šta i ničemu ne veruje. Onaj prvi nalazi ubogo spokojstvo u svom verovanju, ovoga drugog neotklonjiva sumnja stalno odvlači u bezglava nova traganja i ne da mu da se zaustavi, kao što ni mamac, okačen ispred gubice, ne da onom magaretu iz priče da stane. Mudrac nije ni prostodušni vernik, ni večito sumnjalo, bezglavi lovac istine. On ume da se zaustavi i u verovanju i u neverovanju. On i svoju ljubav prema mudrosti, kao i samog sebe uostalom, ume da drži pod svojom kapom.
Zrela se rasprava poznaje po tome što iz nje svi sagovornici izlaze mudriji.
U zreloj raspravi dobijaju čak i oni, koji su u njoj osuđeni.
U njoj se objavljuje ljubav prema mudrosti.
sledi :
Ljubav ka Mudrosti
