Ljubav prema mudrosti

(1.3.) Izbor predmeta razgovora

Dogovorili smo se unapred da predmet ovog razgovora bude lekarski pregled duševnog stanja. Ako se pažljivo osvrneš oko sebe, videćeš da ga svako obavlja različito, a da nikome nije baš sasvim jasno ni šta hoće njime da utvrdi, ni kako. Videćeš da tu vlada neko opšte lutanje, opšti zaborav da su ljudi kroz celo svoje postojanje, ako su ikada išta dovoljno utvrdili, to učinili tako, što su prvo podrobno odredili način na koji se to utvrđuje, pa potom i jasno razgraničili ono što hoće da utvrde. Da ovaj naš razgovor ne bismo izvrgli u nesporazum, moramo da krenemo od početka, od pitanja šta je lekarski pregled.

Valjda je jasno da i zanatlija (kada hoće da utvrdi stanje nekog stroja) i lekar, koji se bavi telesnim bolestima, (kada hoće da utvrdi sadašnje telesno stanje bolesnika), a takođe i lekar, koji se bavi duševnim bolestima (kada hoće da utvrdi sadašnje duševno stanje pregledanoga) - postavljaju istovetna pitanja: šta je to što pregledaju, čemu služi i kako s tim treba da se postupa. U oblasti znanja, koja još od starih grčkih vremena nosi ono divno ime: "ljubav prema mudrosti", ta su ista pitanja odavno upućena i samom sebi, pa glase ovako: “- Šta mogu da znam? - Čemu mogu da se nadam? - Kako treba da se vladam?". Izgleda da čovek, bilo šta da posmatra, nema druga pitanja.

Ono u čemu se zanatlija i ova dva lekara međusobno razlikuju je pre svega u postupcima kojima traže odgovore na ta pitanja. Prvi će da rasklapa i sklapa pregledani stroj, drugi će telesno stanje bolesnika da utvrđuje čulno pribavljenim obaveštenjima o njegovim telesnim delatnostima, a treći će pokušati da razgovorom utvrdi kako pregledani razgovara, to jest, da opšteći s njim utvrdi kako on opšti. Pri svemu tome, ako su mudri, svaki će od njih svoja pitanja da usmeri i ograniči samo na ono što ga trenutno zanima.

Kada lekara, koji se bavi srčanim bolestima na primer, upitaš šta je njegov pregled stanja srca, glatko će ti pobrojati sve postupke koje pritom čini, a za koje zna da su danas opšte prihvaćeni pod stanjem srca, koje svojim pregledom hoće da utvrdi, ni na kraj pameti mu neće biti ono što pod tim podrazumeva Homer, pa svi pesnici naovamo, zatim šaman, vrač, ili bilo ko drugi u nedogled, ko oko srca nešto baje, ili se njim u nešto zaklinje. On pritom ne podrazumeva ni ona stanja, u koja srce zapada u izvanrednim okolnostima, u takmičenjima na primer. Njega zanima samo ona uska oblast tih stanja, u kojoj se jasno razlikuje bolesno od zdravog. Kad si već tolika cepidlaka, pa ga još pitaš i kako razlikuje bolesno od zdravog, odgovoriće ti da su svi postupci njegovog pregleda tako sračunati, da pouzdano utvrđuju kada srce u običnim, svakodnevnim okolnostima ne može da obavi ono što je pre nastupanja bolesti redovno moglo. Bolesno stanje je, dakle, pre svega nemoć u onome što se pre bolesti redovno može. Ako je taj tvoj sagovornik još i dovoljno oprezan, naglasiće ti da on svojim pregledom u toj suženoj oblasti utvrđuje stanje srca ovde i sada, a ne kakvo je bilo juče i kakvo će biti sutra.

To ćeš čuti i od lekara koji se bave bubrežnim bolestima - i tako redom, uključujući i onoga koji se bavi bolestima živčanog sastava. Lekarski se pregled, prema tome, sastoji od onih postupaka, čiji se zadatak iscrpljuje dovoljno valjanim i pouzdanim razlikovanjem bolesnog od zdravog. Svaki postupak, koji promašuje, ili prevazilazi taj zadatak, suvišan je i ne spada u lekarski pregled.

Možda ti vidiš neki pametan razlog da lekarski pregled duševnog stanja treba da bude nešto drugo. Ja ga ne vidim. Ako se u tome sa mnom ne slažeš, onda bar ne zaboravi da ovde ne razgovaramo o bilo kakvom upuštanju u nečije duševno stanje, već o lekarskom pregledu tog stanja. Pusti me, dakle, da o tome kažem šta mislim, a ti posle sudi po svome.

(1.3.1.) Lekarski pregled duševnog stanja

Nevolja s pregledom duševnog stanja potiče otuda što je ono, što treba da bude pregledano, istovetno s onim, čime treba da bude pregledano. Ta bi nevolja bila nepremostiva da svaka stvar, koju imaš pred sobom, nije već dovršeni događaj njenog pravljenja, dovršena, od drugog pozajmljena, ili svojom rukom stvarana pa ubijana zagrobna istina, kakva je na primer bilo kakva alatka ili stroj. Svaki je gotov stroj mrtva, zagrobna istina o njegovom pravljenju. Na isti način imaš pred sobom i gotov jezik. Kao što se zanatlija može da upita o već gotovom stroju šta je ono, od čega se sastoji, čemu služi i kako treba da se upotrebljava, pa da odgovorima na ta pitanja otkrije njegovu već dovršenu građu i sklop, njegovu namenu i utvrđena pravila upotrebe, pretvarajući ga na taj način u sopstvenu alatku, to isto možeš i ti da učiniš s već gotovim jezikom. Odgovorima na ta ista pitanja prvo ćeš da upoznaš sopstveni jezik, a potom ćeš da ga upotrebiš kao gotovu alatku, kojom ćeš da utvrđuješ služi li se i pregledani njime na sličan način. Već gotov jezik tako postaje tvoja alatka, kojom ćeš da utvrđuješ kakva je njegova ista ta alatka. U tome je nezaobilazni osnov svakog lekarskog pregleda duševnog stanja.

Polazni mu osnov jeste, ali on nije samo to, jer niti se razgovor može da svede samo na upotrebu već gotovog, recimo srpskog jezika, već se u njemu i sam taj jezik uvek iznova stvara i razvija, niti se lekarski pregled duševnog stanja može da svede samo na razgovor. U toku pregleda s pregledanim razmenjuješ još i čitav niz vanjezičkih saopštenja, poruka i uticaja. Oboje se međusobno obaveštavate između ostalog i svojim izgledom (recimo, načinom odevanja), a naročito onim u ukupnom vladanju, čime izražavate svoje stavove jedno prema drugom i svoj stav prema pregledu kao događaju, u kome zajednički učestvujete. Na taj način pribavljena obaveštenja o duševnom stanju pregledanoga treba takođe da urediš tako, da se i na njima jasno razlikuje bolesno od zdravog. Uz sve to tražićeš od njega da reši niz zadataka, da opiše svoj život, svoje sadašnje životne prilike, svoj društveni položaj, uloge i odnose, ili da pokaže svoje znanje i obaveštenost. Tu se bolesno razlikuje ne samo po neuspešnim rešenjima, već pre svega po načinu, na koji se ti zadaci rešavaju. Najzad, raspitivaćeš se i o onome što on u toku samog pregleda doživljava. Navešćeš ga, ako možeš, da pogleda unutra, u sebe, pa da onoliko, koliko može, opiše svoja doživljavanja. Sve u svemu, svoje sadašnje duševno stanje pregledani objavljuje opštenjem u celini, to jest, svojim izgledom, telesnim dejstvovanjem, govorom, izvršenim delima, stavovima prema lekaru i pregledu, rešavanjem postavljenih zadataka i, najzad, opisima sopstvenog doživljavanja, svog trenutnog trpljenja. Shodno tome se i lekarski pregled duševnog stanja svodi na ocenjivanje celine njegovog sadašnjeg opštenja. Pojedinačne ocene o izgledu, telesnom dejstvovanju, govoru, stavovima, uspehu u rešavanju zadataka i o njegovom doživljavanjuu u toku pregleda treba da budu razvrstane tako da se u njima jasno razlikuje zdravo od bolesnog duševnog stanja. Da bi se do takvih ocena došlo, neophodno je da postupci u pregledu valjano i pouzdano otkrivaju nemoć pregledanoga da svrsishodno opšti, ako je takva nemoć prisutna u vreme pregleda.

Postupke, kojima utvrđuješ kako pregledani jezički opšti, pozajmljuješ iz nauke o jeziku, a one druge, kojima utvrđuješ kako on opšti vanjezički i kako rešava postavljene zadatke, pozajmljuješ iz one riznice znanja, koju još uvek nazivaju naukom o vladanju, ili češće i neodređenije - naukom o duši. Ako si pritom i pesnik, izmislićeš i neke svoje, nove, ali bilo da ih izmišljaš, bilo da ih pozajmljuješ, ne zaboravi da u svakom živom razgovoru, kakav je i lekarski pregled duševnog stanja, svaki put iznova treba da postaneš i mudrac. Jer taj je pregled istovremeno i susret dva živa ljudska bića, koji se ne iscrpljuje samo tim pregledom. On je nešto mnogo šire i više. U njemu ne učestvuješ samo u ulozi lekara koji obavlja pregled, već celim svojim bićem, onakvim kakvo ono jeste, kao što ni tvoj sagovornik u njemu ne učestvuje samo u ulozi pregledanoga, već ceo, takav kakav je.

Osim svega toga, onaj deo razgovora, koji hoćemo da uredimo u pregled sadašnjeg duševnog stanja pregledanoga, treba oštro da odvojimo od onih delova tog razgovora, kojim pokušavamo da dobijemo podatke o njegovim ranijim bolesnim stanjima, ili da naslutimo nagoveštaje njegovih budućih bolesnih stanja. Zanima nas, dakle, ono što on o svom duševnom stanju objavljuje ovde i sada.

Ali, duševno se stanje ne može da izvuče iz tela pregledanoga i prostre po stolu, kao što se ni njegovo telo ne može da iščupa iz njegove životne sredine; ugušio bi se u bezvazdušnom prostoru, na primer. Zbog toga moramo usput da pogledamo i ono u šta je to duševno stanje smešteno. Moramo da se obazremo na svet u kome živimo, na telo od koga smo neodvojivi.

(1.4.) Telesno i duhovno

Već sam te na neki način upozorio da budno paziš na značenje reči. Da bismo se dobro razumeli u onome što sledi, pažnja treba da ti bude posebno izoštrena.

Bezgranično, ponavljam to još jednom, može da se dosegne bilo verovanjem, bilo zamišljanjem.

Osnov verovanja je u onom doživljavanju bezgraničnog, u kome se učestvuje celim svojim bićem, pa je, iznutra gledano, taj doživljaj svakako nešto najpunije što može da se doživi. Ali, u tom se doživljavanju poistovećuješ s bezgraničnim, gubiš sopstvene granice, ništiš sopstveno biće, zbog čega je takav doživljaj nedeljiv, pa zato i neizreciv. Govor o tom doživljavanju, ma kako nam izgledao bogat, izražava samo golo stremljenje ka bezgraničnom i ništa više.

Uporedo s tim, osnov zamišljanja bezgraničnog je u njegovoj podeli na večno, neomeđeno i nepromenjivo. O večnom, neomeđenom i nepromenljivom, kao o nečem zamislivom s one strane granice, može da se govori samo praznim imenima, jer reči "večno" (to jest: "neprolazno"), ili "neomeđeno" ili "nepromenljivo" označavaju samo ništa od onoga što je prolazno, omeđeno, ili promenljivo. I u zamišljanju bezgraničnog, prema tome, takođe ostajemo praznih šaka. Kao što je doživljavanje bezgraničnog najpunije što može da se doživi, tako je i zamišljanje bezgraničnog najpraznije što može da se zamisli.

Ne ostaje nam, dakle, ništa drugo, već da svoj svet ograničimo, da sebe u njega smestimo i da u njemu takođe jasno ograničimo sopstveno telo i sopstvenu dušu.

(1.4.1.) Svet

Za naše potrebe dovoljno je da letimično, usput, bez velike rasprave utvrdimo šta podrazumevamo pod svetom promene u koji smo odlučili da smestimo ono o telu i duši, što nas ovde zanima. Taj je svet, utvrdili smo, ograničen vremenski i prostorno, a da bi bio i promenljiv, sve što je u njemu nastanjemo mora da bude u neprestanom sukobu, u kome se vremenske i prostorne granice njegovih stanovnika (koje nazivamo bićima) takođe neprestano uzajamno menjaju. Bića su, dakle, takođe promenljiva, jesu i nisu. Promena je ono poslednje, na šta se u krajnjem razlaganju mogu da svedu. Razlikujemo ih međusobno jedino po trajanju i opsegu promena koje njihov sukob uzrokuje na njima samima, ili na onome sa čim se sukobljavaju, uključujući i posmatrača. Značenje imena "biće", je samo u tome da ono jeste, da nam se suprotstavlja nešto, što još ni na koji način nije određeno, što nema nikakvo drugo svojstvo, osim što je dostupno našem saznanju. Svaka dodata oznaka toj reči (na primer: živo biće) pravi razliku samo u onome, što nam je na taj način dostupno.

Imenom "biće", razume se, slobodno nam je da označimo i ono što se nikada ne menja, ako tako nešto možemo da zamislimo. U tom slučaju ta nam reč ostaje prazna, kao i reč "večnost" uostalom. Jer ono što je nepromenljivo, ne može da uzrokuje nikakvu promenu, pa ni promenu znanja, dakle, nedostupno je saznanju, pa mu naziv "nebiće" bolje priliči. Prema tome "večno biće" je u vetar ispljunuto prazno ime. Ako nećemo da pljujemo prazne reči, moramo da pristanemo na ograničeno znanje o ograničenom svetu promene. Ono drugo, što nam izgleda kao nekakvo znanje, a neproverljivo je versko otkrovenje, sačuvajmo za lične verske potrebe, ako ih imamo.

S nešto malo napora u svetu promene možeš da razlikuješ bar tri oblika sukoba: sudar mrtvih tela, borbu živih bića i raspravu svesnih ljudi. U svakom od tih oblika možeš posebno da posmatraš bilo učesnike, bilo sam sukob, koji takođe ima svoj poseban razlog, razvoj, trajanje i ishod. U takvom posmatranju sukob može da se izdvoji u posebno biće, što ti omogućava da uočiš razlike kako na bićima, koja se sukobljavaju (mrtvim, živim, ili i svesnim), tako isto i na oblicima njihovih sukoba (sudaru, borbi, ili raspravi). Oblik sukoba određuje ono biće koje je jače, koje raspolaže snažnijom prinudom: najjača su mrtva, slabija su živa, a najslabija svesna bića. Svaki sukob svesnog bića s mrtvim, na primer, obavezno je sudar, pa tek uslovno i rasprava.

Već na prvi pogled, bez dvoumljenja jasno razlikujemo mrtva, živa i svesna bića, pa ipak nastaje nedoumica svaki put kada pokušamo da ih svedemo na ono poslednje, na njihov osnov. Ono poslednje, što na bilo kom od njih možemo da dosegnemo posmatranjem, onaj njihov prvi osnov jeste promena, a promena je neuhvatljiva, jeste i nije, pa shodno tome ni za koje među njima ne možemo da kažemo ni da jeste, ni da nije. Saznanju nije dostupno ništa više od valjanog i pouzdanog razlikovanja pojedinačnih bića, pa se na tom razlikovanju i naša pitanja treba da zaustave. Traganje za odgovorom na pitanje šta je to što omogućava razlike među mrtvim, živim i svesnim bićima, ovde moramo da napustimo. Za takvo traganje nećemo reći da je besmisleno, još manje da je štetno, ali ga iz ovog razgovora isključujemo da bismo izbegli njime stvaranu zabunu. Ovde, dakle, tragamo samo za valjanim i pouzdanim razlikama, a ako ih nađemo, tu ćemo i da stanemo.

S mnogo muke, s mnogo vekovima prolivanog duhovnog znoja ljudi su izgleda ipak naučili da u ovom, nama jedino poznatom svetu promene razlikuju bar dva sveta: svet telesnih i svet bestelesnih (duhovnih) bića. To je mučenje svakako proisteklo i otuda, što se ta dva sveta međusobno prožimaju, što se jedan drugim uzajamno objavljuju. Čoveku se ono što je duhovno, može da objavi samo u telesnom svetu, a zauzvrat se ono što je telesno, objavljuje samo u duhu čoveka. Uzajamno neprožeti, jedan od drugog potpuno razdvojeni telesni i duhovni svet ostali bi neobjavljeni, sebi samima nepoznati. U svetu promene tako nešto i nije moguće. U njemu se telo čoveka objavljuje njegovom dušom, a duša - telom!

Pokušajmo sada ukratko da se preslišamo kakve su to razlike ljudi uspeli da uoče između ta dva sveta, držeći pritom na umu da se čovek utapa u oba.

(1.4.2.) Telo

Nema potrebe da se ovde podrobno bavimo svetom telesnih bića, kome je prisustvo živih nametnulo skupno ime: "priroda". Njime se bave prirodne nauke, pa tamo potraži podrobnija objašnjenja. Ovde je dovoljno ako kažemo da se telesni svet objavljuje u sudaru s čulima. Da mrtvo, živo ili i svesno biće ima i telo kazaćeš onda kada ono pruža otpor tvojim čulima, kada možeš da ga vidiš, čuješ, opipaš, omirišeš, okusiš. Upoređivanjem otpora, pružanom svakom od tvojih čula ponaosob, odmerićeš dovoljno tačno telesne razlike posmatranih bića, svejedno da li su mrtva, živa, ili svesna. Ovde nas one zanimaju samo u grubim crtama.

Svako, pa i posmatranje pojedinačnih čulnih objava telesnog sveta je dvojako: zaustavljeno, ili tekuće. Zavisno od načina posmatranja telesno biće se objavljuje ili kao telo ili kao sudar. Ako posmatranje zaustaviš u jednoj tački i trenu, ako ga ukočiš ovde i sada, objaviće ti se kao telo i obratno, ako pustiš da posmatranje teče, da se protegne na pre, sada i posle, objaviće ti se kao sudar. Telo i sudar su, dakle, samo vidovi jednog istog telesnog sveta, istog telesnog bića. Telo shvatamo i opisujemo sudarom, a sudar telom. Valjda je jasno da je i ono, što nazivamo ravnotežom, samo izraz zaustavljanja posmatranja: ako posmatranje dovoljno dugo traje nigde ne možemo da vidimo ravnotežu, jer je i njoj trajanje ograničeno, kao i svemu drugom. U dovoljno dugom posmatranju vidimo samo sukob, u kome se menja sve što je u njemu. Sukob teče, a u njemu se menjaju i tela i ravnoteža, bilo da je ona unutar jednog tela ili među telima. S druge strane, da bi se išta saznalo i posmatranje se mora unutar sebe da menja, mora da bude čas zaustavljeno, čas pušteno da teče. Nezamislivo je šta bismo mogli o bilo čemu da saznamo, kada bi se posmatranje zauvek zaustavilo na jednu tačku i tren, ili kada bi bez zaustavljanja nezadrživo proticalo. Posao je naučnika da najpre jasno razdvoji ono, što mu se objavljuje u zaustavljenom, od onoga u tekućem posmatranju, pa da potom još i shvati da mu se to, što je sam razdvojio, u zbilji uzajamno objavljuje jedno drugim.

U zaustavljenom posmatranju osmotrenu celinu vidiš kao telo, kome raspoznaješ ili pojedinačne delove, to jest, njegovu građu, ili uravnoteženi raspored tih delova, to jest njegov sklop. Osmotrenom telu svojstvena količina građe se u poređenju s tobom objavljuje kao njegova veličina, a sklop kao njegov oblik. Veličinu i oblik raspoznaješ tek kad posmatrano telo uporediš sa sobom.

S druge strane, u tekućem posmatranju istu tu celinu vidiš kao sukob kome raspoznaješ poseban razlog, po kome nastaje, osoben tok i ishod. Razlike u oblicima sukoba, razlike između sudara, borbe i rasprave, to jest, razlike u njihovom razlogu, toku i ishodu samo su delatni izraz svojstava bića (mrtvih, živih, ili svesnih), koja u njima učestvuju. Ta se njihova svojstva uočavaju samo dovoljno dugim tekućim posmatranjem. Zaustavljeno ih ne doseže.

(1.4.2.1.) Mrtvo

Telo mrtvog bića je unutar sebe uravnoteženo, umireno, bez unutrašnjeg podsticaja na delatnost, pa u sudar (koji je njegov jedini oblik sukoba) biva uvučeno samo spoljnim uticajima. Zato ga i nazivamo mrtvim. U sudaru se njegovo dejstvovanje svodi na otpor razaranju, kome je mera određena veličinom i oblikom tela, to jest, objavljenom građom i sklopom. Tokom sudara telo mu se nepovratno troši, nepovratno gubi veličinu i oblik. Ishod sudara je ili u privremenoj ravnoteži učesnika ili u njihovoj merljivoj, manjoj ili većoj razorenosti. Promene, koje posmatrano mrtvo biće svojim otporom uzrokuje na ostalim učesnicima sudara, nazivamo njegovim učinkom. Odgovarajućim merenjima tela, otpora i učinka, odmerenim predviđanjem ishoda sudara i naknadnom proverom istinitosti tog predviđanja otkrivaju se zakoni mrtve prirode, po kojima mrtvo biće uzrokuje samo onoliko promena na telima ostalih učesnika, koliko potroši od sopstvenog tela.

Posmatrač, dakle, u sudaru mrtvih bića vidi samo promene njihovih već zgotovljenih tela, promenu njihove veličine i oblika, a nikako ne može da vidi ono što ih spolja gura u sudar, ni ono što im iznutra omogućava da se odupiru razaranju. Da bi nekako shvatio to, što mu ostaje nevidljivo (a nesumnjivo je prisutno) pripomaže se upoređenjem sa sopstvenim stremljenjem ka prekoračenju granica. Kad to stremljenje pripisuje učesnicima u sudaru, naziva ga silom, ne označavajući tim imenom (ako je mudar) ništa drugo osim tog neopisivo golog stremljenja. Dok se zadovoljava doterivanjem i proveravanjem ograničenih istina, on ostaje naučnik. Čim sebi pribavi makar kakav odgovor na pitanje šta je sila, šta je to, što mrtva bića gura u sudar i omogućava im da se odupru razaranju - on pretrčava u družinu vernika, pobožnih, ili bezbožnih svejedno. Ljubav prema mudrosti opomenuće ga da je svako takvo pretrčavanje samo izraz njegovog golog stremljenja ka bezgraničnom, ali ne i istinit odgovor na postavljeno pitanje.

(1.4.2.2.) Živo

Mislim da se bez teškoća jasno prepoznaju razlike telesnih svojstava mrtvih i živih bića, ako se najpre uči da u zaustavljenom posmatranju živo biće postaje leš, koji se ni u čemu bitnom ne razlikuje od mrtvog tela. Zaustavljeno posmatranje ubija živo biće. Ono će da se objavi kao živo samo puštanjem da posmatranje teče dovoljno dugo. Dakle, ako hoćemo da uočimo razlike među njima, moramo da ih posmatramo u dovoljno dugim sukobima.

U takvom posmatranju uočićeš da mrtvo i živo biće na različit način stupaju u sukob: prvo u njega biva uvučeno spoljnim uticajima, a ovo drugo (dok je živo) i po sopstvenom unutrašnjem podsticaju, napadački, birajući okolinu s kojom se sukobljava, deleći je na povoljnu (koju traži) ili opasnu (koju izbegava). Uočićeš potom da mrtvo biće u sudaru pruža unapred odmeren, ravnodušan otpor, a da živo (osim što se odupire razaranju svog sastava) još i žudno napada sve sa čim je u sukobu. Ono prvo u sudaru gubi svoje telo, ovo drugo ga stalno obnavlja prisvajanjem delova okoline, ili ga čak i uvećava dok raste. Onom prvom se u sudaru sastav nepovratno osiromašuje, ovom drugom se osiromašuje prethodnim, a obogaćuje novim sastojcima. Ako nije razoreno, mrtvo biće iz sudara izlazi ili zarobljeno u ravnotežu s drugim učesnicima, ili okrnjeno, s kvarom, prema kome je ravnodušno, bez sopstvenog podsticaja da ga popravlja. Ako nije usmrćeno, živo biće iz sukoba izlazi ili nahranjeno, ili oštećeno, s ranom, koja mu nije ravnodušna, koju boluje i isceljuje, ukoliko nije tako teška, da ga osakaćuje. Mrtvo biće je ravnodušno i prema svom učinku na ostalim učesnicima sudara. Živo biće žudi da izvrši svoj osnovni zadatak, žudi da opstane, razvija se i plodi, pa mu svaka promena, koju uzrokuje svojim dejstvovanjem, ima posebnu vrednost. Učinke mrtvih bića upoređujemo merenjem njihovih veličina i oblika. Vrednosti ne mogu da se mere, nemaju veličinu i oblik, ne mogu da budu veće ni manje, već se upoređuju po značaju za izvršenje onog osnovnog zadatka, pa su značajne ili beznačajne, važne ili nevažne. Najzad, ako dejstvovanje živog bića posmatraš u celini, uočićeš neke nove vidove, nepoznate u mrtvom svetu. U dejstvovanju mrtvog bića vidiš samo prost otpor, a u dejstvovanju živog, osim otpora još i ishranu i rast, napad i bekstvo, prilagođavanje okolini i zarastanje rana, plođenje i smrt. Zajedničko im je obeležje da su sva svrsishodna, pa su u službi osnovnog životnog zadatka: opstati, razvijati se i ploditi. Čak je i smrt stavljena u službu razvoja, razmisli o tome. Umireš da bi oni iza tebe vredeli više.

Među pobrojanim delatnostima ovde nam je najzanimljivije plođenje, jer se u njemu jasno uočava još jedna osobenost živog, koju mrtvo nema: - ponavljanje! Pojedinačno mrtvo biće jednom nastaje, u sudarima se razgrađuje, nikada se više ne ponavlja i ne plodi se a živo se, nasuprot tome neprestano obnavlja razmenom sopstvene građe s okolinom. Ono prvo traje onoliko dugo koliko može da se odupre razgradnji, a ovo drugo dok može da se ponavlja. Osim toga, živo biće se ponavlja i plođenjem, pa celovito ponavljanje može da se posmatra bilo u okviru pojedinačne jedinke, bilo u okviru vrste. Jedinka se ponavlja time što troši i obnavlja svoju građu, a vrsta time što troši i obnavlja pojedinačne jedinke, što joj se jedinke plode pre nego što umru. Ponavljanje, uostalom, ne bi bilo to što jeste, da jedinke ne umiru; kako bi se inače ponovile? Još dok su žive, one stalno umiru i stalno se ponavljaju, a posle konačne smrti, ponavljaju se u potomstvu. Ali, najznačajnija osobina ponavljanja je u tome, što se ne ponavlja istovetno, u svemu isto, već istovrsno, približno slično. U tome leži mogućnost razvoja. Razvoj je omogućen omaškama u ponavljanju, jer u brojnim sukobima opstaje samo ono od ponovljenog, što je sposobnije, a manje sposobno biva konačno razoreno. U takvom se odabiranju razvijaju, ili propadaju i vrste u celini i jedinke unutar njih. Kroz sopstveni se razvoj i vrsta i jedinka sve više oslobađaju od okrutnih uticaja okoline, koju napadački sve više podjarmljuju svojoj svrsi.

Živo biće, dakle, ne može da se razgraniči od svoje okoline, da se iz nje iščupa. Ono je s njom neraskidivo sraslo, pa iščupano postaje leš, vraća se u mrtvo. Živim ga održava samo trajni poredak dejstvovanja svih njegovih telesnih delova koji mu obezbeđuje da stalnim napadom na okolinu i neprestanom razmenom sopstvene građe s njom izvrši osnovni životni zadatak. Zbog toga se živo van dejstvovanja ne vidi kao živo. Ako posmatranje ipak zaustaviš, ako hoćeš da vidiš kakav raspored u telesnom sastavu odgovara tom trajnom poretku (to jest, redosledu) dejstvovanja, onda uz sklop i građu, uz oblik i veličinu celine i pojedinačnih delova leša, vidiš još i njegovo naročito ustrojstvo. Telo se živog bića, dakle, osim sklopom i građom odlikuje još i posebnim, svakom živom biću svojstvenim ustrojstvom. Tek se na živom jasno vidi - mnogo jasnije nego na mrtvom - da telo i nije ništa drugo osim jednim pogledom obuhvaćeno ono zbivanje u sukobu, u kome su sadržana sva dejstvovanja pojedinačnog bića. Telesno ustrojstvo živog je jednim pogledom obuhvaćen onaj poredak njegovih dejstvovanja, koji mu obezbeđuje da opstaje, razvija se i plodi. Ako ti posmatranje tog poretka dejstvovanja ne traje dovoljno dugo, ne možeš da shvatiš ni telesno ustrojstvo živog bića. Poredak dejstvovanja mrtvog nije određen iznutra, njegovim telom, već zavisi od spoljnih okolnosti, od spoljnih uticaja. Poredak dejstvovanja živog određen je iznutra, njegovim telesnim ustrojstvom.

Zbog svih tih razlika te i opominjem da pazimo na upotrebu jezika, kojim ovde razgovaramo. Ako nasumično dejstvovanje mrtvog bića nazivamo njegovim otporom, onda svrsishodni poredak dejstvovanja živog treba da nazovemo ponašanjem. Mrtvo se u sukobu nasumično odupire razaranju, živo se svrsishodno napadački ponaša. Ako sukobe mrtvog nazivamo sudarom, onda sukobe živog treba da nazovemo borbom, bez obzira što se ono istovremeno i sudara. Samo se živo biće u sukobu bori. Ako nepovoljan ishod sudara na posmatranom mrtvom biću nazivamo kvarom, onda ga na živom treba da nazovemo oštećenjem, ranom. Ako promenu, koju mrtvo uzrokuje na ostalim učesnicima sudara, nazivamo njegovim učinkom (koji merimo), onda onu, koju uzrokuje živo, treba da nazovemo njegovim proizvodom (koji, osim što merimo, još i vrednujemo). Ako u telu mrtvog vidimo samo građu i sklop, onda u telu živog vidimo još i njegovo ustrojstvo. I tako dalje. U živom biću vidimo sve što i u mrtvom, ali i još nešto. To "još nešto" treba da nazovemo posebnim imenima, koja ne smemo da brkamo sa imenima dejstvovanja i svojstava mrtvih bića. Borba je sudar "i još nešto", rana je kvar "i još nešto", proizvod obuhvaćenim učincima takođe dodaje "još nešto" - i tako dalje.

Ovde takođe važi ono upozorenje da se u posmatranju našim čulima objavljuju samo promene na učesnicima sukoba, a ne i ono, što ih u sukobu dovodi i u njemu ništi, ili održava. Ako već nazivamo golom silom ono, što mrtvo biće spolja uvlači u sudar i u njemu održava, ili ništi njegovo telo, onda ono, što živo biće iznutra gura u napadačku borbu i u njoj održava njegovo ustrojstvo, treba da nazovemo golim životom. Kad kažemo "život", kao i kad kažemo "sila", opet ne kazujemo ništa više osim upoređenja sa sopstvenim golim stremljenjem ka bezgraničnom. Značenja tih reči su nam podjednako neopisiva: umesto njihovog praznog značenja opisujemo samo njihove različite posledice. Ako nam se, dakle, ona prazna, neopisiva (a ipak svuda prisutna) sila u sudaru objavljuje ravnodušnim otporom i nepovratnim razaranjem mrtvih sudarača, onda se isto tako nevidljivi, a sveprisutni život u borbi objavljuje žudnim napadom i bolujućim ponavljanjem živih boraca. A šta bi mogla da bude unutrašnja, suštinska, od čulnog objavljivanja nezavisna razlika između sile i života (ako je uopšte ima), ostaje nam nedokučivo. Isto nam je toliko nedokučiv i razlog po kome bi ravnodušna sila prerastala u žudni život (ako se tako nešto može da desi). Na ovim pitanjima je granica između istinite tvrdnje, koju znamo i u razgovoru možemo da proveravamo, i otkrovenja, u koje možemo da verujemo ali o njemu ne možemo ništa da znamo. Uprkos tome ne zaboravimo ni da je svaka pesnička istina na rođenju golo otkriće i da takva ostaje sve dok je naučnik ne očešlja, uljudi i svrsta u proverene istine. Otkriće ipak može, iako ne mora da bude novorođenče istine.

Kad je već reč o tome, potcrtajmo još jednu razliku: Otkriće proističe iz pokušaja da se istina dosegne prekoračenjem granica postojećih značenja, a pronalazak proističe iz pokušaja da se ona dosegne novim razmeštanjem već postojećih granica značenja. Ono prvo delo je pesnika, a ovaj drugi - naučnika. Osim toga, razlika između pesničkog otkrića i verskog otkrovenja je u tome, što ono prvo postiže saglasnost sagovornika o njegovoj istinitosti, a ovo drugo ostaje bez te saglasnosti. Otkrovenje se ne poziva na proverenu istinu, već zahteva neporecivo verovanje. Otkrovenje, otkriće, pronalazak - nauči da ispravno upotrebljavaš te reči, da ih neopravdano ne zamenjuješ jednu drugom.

(1.4.2.3.) Opažanje

Namerno sam ostavio da tek na kraju razmotrimo još jedan oblik dejstvovanja, kojim raspolaže samo živo biće - opažanje! Mrtvo nam ničim ne objavljuje da opaža bilo šta, a da živo opaža, objavljuje nam se bar u tri vida: kao poruka, kao trpljenje ili kao naredba. U bilo kom od ta tri vida opažanje je jedno od ključnih svojstava svakog ponašanja. Ono, što ne može da opaža, ne može ni da se ponaša. Razmotri pažljivo tu tvrdnju: ona treba podjednako da važi i za sva živa bića - i za biljke i za životinje.

Opažanjem se otkrivaju nagoveštaji da će se događaji u predstojećem toku sukoba dešavati po očekivanom redosledu. Da bi nešto bilo opaženo, neophodno je da se prethodno ispune tri uslova:

prvi je - da ono, što će biti opaženo, dovoljno sporo smenjuje oblike svog dejstvovanja po unapred uređenom, srazmerno trajnom redosledu, koji i u ponovljenom opažanju ostaje približno isti; ono, što dejstvuje samo u jednom trenu, ili mu se dejstvovanje smenjuje preterano brzo, neće biti opaženo;

drugi je - da se taj redosled već na početku može nečim da najavi, a

treći je - da ono, što opaža, što u tim najavama otkriva nagoveštaje, bude prethodno osposobljeno za pouzdano očekivanje baš tog redosleda.

Prva dva su obezbeđena po zakonima mrtve prirode, a ovaj treći - telesnim ustrojstvom živog bića. Jasno je, valjda, da će brzo uginuti ono živo biće, čije telesno ustrojstvo nije podešeno za dovoljno valjano i pouzdano prepoznavanje i očekivanje najavljenog redosleda događaja u predstojećem sukobu, to jest, ako mu je opažanje pogrešno.

Kao i sve drugo, što se dešava u svetu promene, tuđe opažanje može da ti se objavi bilo u tekućem, bilo u zaustavljenom posmatranju. U tekućem, videćeš ga kao svojevrstan sukob, koji na svom početku, toku i završetku ima različite oblike: na početku oblik mu je ono, što nazivamo znakom, u toku oblik mu je nadražaj, a na završetku - naredba. Isto to ćeš u zaustavljenom posmatranju da vidiš kao ulaznu tačku, put i izlaznu tačku: - na lešu, dakle, u ulaznoj tački vidiš čula, na putu živčani sastav, a na izlaznoj tački izvršioce. Čulo je otelotvoreni znak, živčani sastav otelotvoreni nadražaj, a onaj izvršni deo telesnog sastava (na primer, mišić ili žljezda) je otelotvorena naredba. Kad hoćeš sve to da shvatiš ujedno, onda na početku tuđeg opažanja vidiš da čula iz kiše različitih najava oblikuju znake; u daljem toku živčani sastav od čula prihvaćene znake oblikuje u nadražaje, koje raznosi izvršiocima; na kraju živčani sastav i izvršioci zajedno preoblikuju nadražaj u naredbu, po kojoj ovi poslednji stupaju u borbu s okolinom, ili sa drugim delovima sopstvenog tela.

Ono, što čula neprestano zapljuskuje bezobličnom kišom najava, naziva se predmetom opažanja. Taj predmet mogu da budu ili promene u neposrednoj okolini, ili i promene u sopstvenom telu. U prvom slučaju opažanje u celini ima oblik poruke, a u drugom - trpljenja. Oba se završavaju naredbom. Opažanje je, dakle, samo jedan od događaja u svetu promene, jedan od sukoba, koji se dešavaju unutar telesnog sastava živog bića. Taj je sukob uređen telesnim ustrojstvom (čulima, živčanim sastavom i posebno podešenim izvršiocima naredbe) tako, da se baš takvim ustrojstvom obezbeđuje izvršenje osnovnog životnog zadatka: opstati, razvijati se, ploditi.

Opažanje je divno čudo živog sveta. Posmatrajući tuđe opažanje ljudi su vekovima ostajali udivljeni i začuđeni i izgleda da im je baš to divljenje i čuđenje mutilo pogled. Ako sve to pažljivije osmotriš, videćeš da baš posmatranjem tuđeg opažanja uzduž lestvice razvijenosti vrsta živih bića možemo koliko-toliko da razumemo ono novo, što opažanje sobom unosi u svet telesnog. Sav telesni svet, u koji je i živo biće neizronjivo uronjeno, objavljuje ti se isključivo svojom sadašnjošću. Uprkos uronjenosti u njega, živo biće ti, osim objave svoje sadašnjosti, opažanjem najavljuje još i svoju neposrednu budućnost. Opažanje je ono što ga ustremljuje u buduće, što ga oslobađa savremenih uticaja taman toliko, koliko mu je dovoljno izvršenje osnovnog životnog zadatka, to jest ono čime će svoju neposrednu okolinu sve više i uspešnije da pretvara u sopstveno potrošno dobro. A još je veće čudo da opažanje, uporedo sa svojim razvojem, s jedne strane sve više čupa živo biće iz mrtve sadašnjosti i oslobađa ga okrutnih uticaja okoline, ali mu zato, s druge strane, sve više porobljava ostali telesni sastav i podvrgava ga svom zadatku. Da bi se oslobodilo služenja okolini, ono mora da postane sluga svom sopstvenom opažanju. Kroz razvoj opažanja, a s njim i sveg živog sveta u celini, živčani sastav od skrušenog obaveštajca sve više postaje neprikosnoveni gospodar, svevladajući samodržac.

Da je razvoj živih bića tekao isključivo u tom pravcu, završio bi u svevladajućem opažanju. Sve bi bilo neopozivo podvrgnuto naredbama živčanog sastava, koji je unapred oblikovan nasleđem vrste. U tom bi slučaju celokupno ponašanje jedinke bilo unapred određeno tim nasleđem, bez obzira na stepen njegove složenosti. Iako srećemo životinjske vrste koje su se razvijale pretežno u tom pravcu, razvoj živog sveta je krenuo i drugim putem. Dogodila se omaška u ponavljanju naslednih osobina. Tom je omaškom unutar živčanog sastava nastao novi deo koji na početku života jedinke ne služi ničemu, čije dejstvovanje nije unapred određeno nasleđem vrste - moždana kora! Njeno se dejstvovanje uobličava tek u pojedinačnom iskustvu jedinke.

Posmatranje razvijenosti živčanog sastava uzduž lestvice životinjskih vrsta pokazuje ti da onaj novi, postojećem živčanom sastavu pridodati deo, koji nemaju vrste na nižem stupnju lestvice, redovno postaje vrhovni naredbodavac. Tako biva i s moždanom korom koja se jasno pojavljuje tek u sisara. Zbog toga što je njeno dejstvovanje još neuobličeno, a ona naredbodavno treba da uredi ukupno ponašanje, mladunci viših sisara su u ranom razdoblju svog života bespomoćni, a što je vrsta na višem stupnju, to su bespomoćniji.

Uobličavanje dejstvovanja moždane kore, a uporedo s njim i uobličavanje ukupnog ponašanja jedinke, naziva se učenjem, a još nesazreli oblici ponašanja, posebno bogati u mladunčadi - igrom. Igra je jedini oblik ponašanja u živom svetu, koji izmiče strogom izvršenju savremenog životnog zadatka. Ona je neusmereni, nasumični, razuzdani višak dejstvovanja, izraz je nezrelosti, neuobličenosti dejstvovanja moždane kore, ali je uporedo s tim i čistilište, kroz koje mora da prođe svako učenje. Uči se samo kroz igru, kroz pokušaj i grešku, a sazreva se sve uspešnijim otklanjanjem grešaka. Učenjem se obrazuju novi oblici ponašanja koji nisu nasleđeni, a ne znam im bolje ime od obrasca. Živo biće, koje može da uči, u svom zrelom dobu ponaša se po nasleđenom ustrojstvu telesnog sastava, a osim toga još i po naučenim obrascima. Utoliko je bogatije. Zaustaviš li se malo pažljivije na posmatranju igre i učenja, videćeš da je u obogaćenom opažanju osnov i granica obogaćenog ponašanja.

I još jedna uzgredna napomena:

Istrgnuto iz živog bića, opažanje može da se preslika u stroju. U poslednje vreme su stvoreni takozvani pametni, u stvari opažajući strojevi, računari. U njima je preslikano čulo, živčani sastav i izvršilac, to jest, ulaz, put i izlaz. Dejstvovanje takvog stroja može da preslika vrlo složene oblike opažanja, ali, i pored vernog preslikavanja, ono nikada neće moći da bude živo opažanje. Tvrdnja da takav stroj može da misli, velika je zabluda: misao ne može ni da se opiše, ni da se nacrta, a objavljuje se samo u svesnom biću, a ne u mrtvom stroju. Mogućnosti stroja se završavaju na preslikavanju istrgnutog opažanja, što ga samo sobom nikada ne može da prevede iz sveta mrtvih u svet živih bića. Mrtvi stroj ne uči kroz iznutra podstaknutu igru. Novi obrasci dejstvovanja mogu da mu budu dodati samo spolja, čovekovim, njemu tuđim uticajima. Složeno dejstvovanje takvog stroja ne treba da nas zbunjuje - ono je čovekom spolja uobličeno, a ne iznutra, sopstvenim stvaralaštvom.

Namerno se ne upuštam u podrobnije opise telesnog ustrojstva živih bića, iako znam da bi opisi čula, živčanog sastava i izvršilaca učinili jasnijom ovu moju priču. Posebno bi njenoj jasnoći doprineli opisi stepena razvijenosti čula i živčanog sastava uzduž lestvice živih bića i upoređenje tog stepena sa stepenom razvijenosti njima odgovarajućeg ponašanja. Iako korisni, ti bi nas opisi odveli u duge i zamorne stranputice, koje su, šta više, u ovom našem razgovoru nepotrebne, pa ostavljam da ih potražiš u odgovarajućim udžbenicima,

a molim te da se još jednom osvrneš na već rečeno, strogo sudeći o svakoj izrečenoj tvrdnji. Molim te da shvatiš moje strahovanje od nesporazuma. Nadam se da će ti taj osvrt još jednom pokazati da saznanjem dosežemo samo promenu koja nam se u tekućem posmatranju objavljuje kao sukob, a u zaustavljenom kao telo, mrtvo ili živo - svejedno. Ako pri tom shvatiš da je i tvoje posmatranje samo jedan od sukoba unutar sveta promene, dosežeš istinu i izričeš istinitu tvrdnju. Ako posmatranje istrgneš iz tog sveta, ako oko sebe ili u sebi nalaziš bilo šta večno ili i nepromenljivo, zamisli se još jednom pre nego što to izrekneš.

Razmatranjem opažanja napuštamo razmatranje telesnog sveta. Kao što je živi svet neraskidivo srastao s mrtvim, bez koga ne bi mogao da bude, tako je i duhovni svet neizronjivo potopljen u telesno opažanje čoveka čak i onda, kada se to (uvek bezuspešno) poriče maštarijama vernika.

(1.4.3.) Duša

Koliko mi je do sada poznato, čovek je jedino živo biće koje živi u dva sveta: u telesnom - u prirodi koju zatiče, i u duhovnom - u baštini koju pozajmljuje od predaka. Ubačen rođenjem u njih, s prirodom se sudara i bori, a s baštinom, otelotvorenom u odraslim sagovornicima, raspravlja. Unutar prirode dejstvuje oduhovljenim telom, unutar baštine stvara otelotvorenom dušom, ostajući jedinstvena celina unutar oba ta sveta.

Kao što se celokupan telesni razvoj živog sveta obezbeđuje provlačenjem nasleđa vrste kroz tesna vrata spoja semeglavca s jajnom ćelijom, tako se isto i celokupan razvoj duhovnog sveta obezbeđuje provlačenjem duhovne baštine kroz tesna vrata spoja praznog, još neuobličenog opažanja novorođenčeta s razvijenim govorom odraslih. Provlačenjem se kroz ta tesna vrata, korak po korak, obezbeđuju oba razvoja. Bez njega bi iščezli i živi i duhovni svet, jer oba mogu da opstanu samo ponavljanjem u novorođenom, a ono se obezbeđuje samo takvim tesnim provlačenjem. O te dve tanke niti obešen je ukupan i telesni i duhovni razvoj čoveka.

Prazno, neuobličeno opažanje je, dakle, onaj tesni levak, kroz koji će novorođenče postepeno da se oduhovljuje, stičući u sukobu s prirodom sve razvijenije oduhovljene telesne veštine, a u sukobu s baštinom sve razvijenije otelotvoreno znanje i običaje, čime biva uglavnom određeno vladanje odraslog čoveka.

Da bi to moglo da se desi, novorođenče je moralo da bude ubačeno u svet baš s takvim, još neuobličenim opažanjem. Njemu je suđeno da na ovaj svet dođe praznih šaka, da sa sobom ne donese ništa od onoga što tek treba da ga učini čovekom. Podarena mu je gola mogućnost, a ostavljeno mu je da samo sobom ostvari kroz sukobe sve ono što će bitno da ga razlikuje od ostalih živih bića. Kad kažem da je čak i njegovo opažanje prazno, onda to mislim doslovno. Ono gleda, to jest oseća svetlost, ali još ništa ne vidi; ono sluša zvuke, ali još ništa ne čuje. U kiši najava spoljnog sveta njegova čula ništa ne prepoznaju. Ono tek treba da nauči kako se te najave u čulima oblikuju u nagoveštaje očekivanog događaja, u znake, ono treba tek učenjem da uobliči čak i sopstveno očekivanje, pa da saobrazno tome potom uredi i svoje naredbe. Jednom reči - opažanje mu je prazno. A onoliko koliko mu je opažanje prazno, toliko mu je telesno ustrojstvo nesazrelo. Njegove noge nisu osposobljene za hod, ono treba tek da nauči hodanje; njegove ruke ne hvataju, kao što mu ni čula ne oblikuju znake iz one bezoblične kiše najava kojom su stalno obasuta. U sukobu s okolinom i pojedinim delovima sopstvenog tela ono tek treba da oblikuje svoja telesna dejstvovanja, uključujući i dejstvovanja živčanog sastava, a s njim i sopstveno opažanje. Nasleđeno telesno ustrojstvo mu obezbeđuje samo golu mogućnost da preživi, pa je zbog tolikog siromaštva ostavljeno na milost i nemilost pomoći odraslih, bez koje neminovno gine.

Drugim rečima, rođeno je bez sopstvenog vrhovnog naredbodavca, koga tek treba da stvori. U prvim godinama života ono nam objavljuje baš to stvaranje kao drugo divno čudo živog sveta: čovekovo mladunče ne oblikuje sopstvenog vrhovnog naredbodavca samo unutar živčanog sastava, unutar prirode, već pre svega u onom drugom, duhovnom svetu, u baštini svojih predaka. Na taj način, uz sazrevanje telesnog ustrojstva ono stiče i dušu, pa uzajamnim oblikovanjem tela i duše konačno uzima sopstvenu sudbinu u svoje ruke. Duša se ne rađa; rađa se samo gola mogućnost da je svako novorođeno dete za sebe stvori u sudaru, borbi i raspravi sa zatečenim svetom. Ono što ga iznutra gura u sudar i borbu jeste goli život, otelotvoren u njegovom nesazrelom telesnom ustrojstvu; ono što ga iznutra gura u raspravu jeste gola misao, koja tek u raspravi treba da se oduhovi oblikovanom dušom, inače bi ostala prazna. Ako sam sebi ne oblikuje dušu, čovek ostaje životinja s praznom mogućnošću da misli. To bi mu se i desilo kad bi sazrevao van duhovnog sveta, van baštine predaka.


sledi : Imenovanje i Razumevanje